header
ornament-top

О манастиру

manastir-Banjska1Манастир Бањска, саграђен између 1312. и 1316. године, налази се на десној обали истоимене реке, у подножју планине Рогозне, удаљен 12 километара од Звечана, 4 километра од магистралног пута Краљево–Косовска Митровица. Задужбина је краља Стефана Уроша Другог Милутина, највећег ктитора међу српским средњовековним владарима. Изградњу манастира Бањске Краљ Милутин поверио је човеку од поверења, свом саветнику Светом Данилу другом, потоњем Архиепископу Српском, ондашњем Хиландарском Игуману, а касније и првом Игуману Бањском. По вољи краљевој, из читавог низа амбициозно замишљених неимарских подвига тадашњих градитеља, Бањска се издвојила као задужбина, богато опремљена и даривана.

Милутин је Бањску наменио себи за гробну цркву, и његови посмртни остаци заиста су пренети 1321. године у овај манастир, а недуго после тога у северној капели сахрањена је и краљица Теодора, супруга Стефана Дечанског и мајка Милутиновог унука, цара Душана. Међутим, после Косовске битке 1389. године, Милутинове мошти пренете су у Трепчу (Стари Трг), а потом, 1460. године, у околину Софије (где је био основан Горнобански манастир) одакле су премештане у више храмова. Данас се налазе у цркви Свете Недеље у Софији која се у народу назива црква светог Краља.

Иако монументално здање са црквом, трпезаријом, библиотеком, конацима и „царском палатом“, Бањска је рано почела да пропада. Судбину овог комплекса, као и других задужбина средњовековне Србије, одредила су многа драматична и трагична збивања, пре свега у време турске владавине. У првом турском налету, 1389. године, Бањска је горела. Страдања су уследила и касније, током 15. века, када је, 1419. године, поново запаљен, и када је спаљена велика библиотека са многим ретким књигама. Манастир је у том раздобљу још увек живео, али је већ у првим деценијама 16. века поново разорен, а извесно је да је тада и потпуно опустео. Босански беглербег Мустафа-паша Оловчић око 1619. године основао је тврђаву у манастиру. Тада је и део цркве претворен у џамију која је у 18. веку носила име султана Османа Другог. Највећа разарања Бањска је претрпела 1689. године, у аустријско-турским борбама, када је служила као утврђење и турској и аустријској војсци. У 19. веку, већ разрушена црква, претворена је у џамију, и као таква служила је све до Првог светског рата. Турци напуштају Бањску тек 1912. године, а разрушен и запуштен манастир чекао је на обнову све до 1938. године. Тада су, захваљујући архитекти и професору Београдског универзитета Ђурађу Бошковићу – који је десет година детаљно снимао и испитивао рушевине цркве у Бањској – започели радови на обнови манастирског комплекса. Ипак, Други светски рат донео је нове невоље, тако да радови на цркви нису могли бити довршени. У другој половини 20. века Бањска и даље пропада, а грађевински материјал из манастира, као и током векова манастирско злато и драгоцености, растурен је и разнет (један стуб њеног иконостаса пронађен је у варошкој калдрми Косовске Митровице а неки фрагменти у Вучитрну).

Banjska-01
    
Знајући да је у питању велика светиња, народ је вековима обилазио ове знамените зидине. Манастир Бањска поново је оживео 2004. године, када се у њему окупило младо монаштво. То је био и разлог да 2006. године почне обнова саме цркве и ширег манастирског комплекса, која је, нажалост, после 2010. године заустављена.

Археолошка ископавања, која још нису сасвим окончана, знатно су увећала сазнања о првобитној историји и изгледу Милутинове велелепне задужбине. Она су открила и целокупан простор манастира са остацима обимног оградног зида и грађевина дуж његове унутрашње стране, намењених становању и другим функцијама свакодневног живота многољудне монашке заједнице.

У тужном изгледу целине данашњих остатака и простора Милутиновог маузолеја крију се остаци читавог комплекса великих размера, некада окруженог одбрамбеним бедемима. Данашњи остаци манастирског утврђења нису само трагови тих првих зидина, већ и презиђивања извршених током 16. и 17. века, када је на рушевинама читавог манастирског комплекса никло мање турско утврђење, у оквиру којег је сама црква – дограђивањем минарета над северном певницом – претворена једним делом у џамију, а другим у просторије за становање.
    
manastir-Banjska2Основа црквеСве грађевине манастира Бањска зидане су на византијски начин, комбиновањем камена и опеке. Изузетак је једино главни манастирски објекат, сама црква светог Стефана, грађена вишебојним каменом, техником каснороманског градитељства. Тако су се у Бањској нашли, једни поред других, и неимари византијске школе и градитељи романске архитектуре.

Бањска трпезарија једна је од најрепрезентативнијих које познајемо, попут студеничке и хиландарске (такође Милутинове задужбине), или оне у манастиру Свети Арханђели надомак Призрена (задужбина цара Душана). По свом положају и основном облику, трперазија је слична већини манастарских трпезарија византијског света. На северној страни завршава се великом апсидом, предвиђеном за постављање репрезентативног игуманског стола. Испред трпезарије, према цркви, постојао је свечани трем са чијег се јужног краја прилазило зградама за становање.

manastir-Banjska3Богородицa СоколичкaГлавни улаз у манастир, постављен на западној страни, деловао је заиста свечано. Сам улаз представљао је конструкцију правоугаоне основе кроз коју се пролазило у манастирски простор. Испред улаза било је предворје са каменим банцима, а зидови улазне грађевине били су осликани фрескама. Целином, улазна грађевина је представљала оно што је и данас познато у свим светогорским манастирима као порта.

Црква Светог Стефана изграђена је на месту старијег порушеног храма, при којем је у другој половини 13. века – за време Милутиновог оца, краља Уроша Првог – било седиште Бањске епископије. Светостефанском златопечатном повељом (1314), док је још трајало грађење, краљ је богато обдарио своју задужбину, обезбедивши јој огромне поседе (75 села и заселака), претежно на Косову и Метохији.

Разлог што је Бањска суштински различита од свих осталих задужбина Милутинових, које су подигнуте у тада новом градитељском стилу византијске ренесансе Палеолога, јесте управо жеља краљева да се у градњи задужбине опонаша век и по старија Студеница, гробна црква Стефана Немање, оснивача династије чији је потомак и Милутин. Трудећи се да опонашају Студеницу, а не могавши да се одрекну промена које је доживела српска архитектура у 13. веку, тадашњи неимари створили су, у архитектонском смислу, величанствену целину. Бањска следи свој узор у обради фасада скупоценим каменом и у архитектонском украсу. Својом основом она показује веома развијене и сложене елементе рашких храмова. Пре свега, ту је једнобродни, али монументалан средишњи простор, који је првобитно надвишен широком и добро осветљеном куполом. Тај средишњи брод завршава се троделним олтарским простором, свечано уобличеним. Северно и јужно од средишњег дела цркве, изграђене су певнице, иза којих следе бочне капеле, протежући се дуж западног дела цркве и припрате. Изнутра разуђен простор – издељен и повезан према ондашњим потребама и намени цркве-гробнице – споља је био сажет у снажан волумен романских и романско-готских катедрала Јадрана и Тоскане. Сложени унутрашњи простор Бањске завршава се на западној страни грађевине пространом припратом и двема високим кулама-звоницима, од којих је данас делимично сачувана једино она јужна.

Бањске фасаде, зидане од брижљиво тесаних камених квадера у три боје, задивљују прецизним смењивањем разнобојних површина, које тако постижу строгу и целовиту ритмику шаховског поља. Двобојно зидање фасада, преузето из градитељске традиције италијанске романике, оставило је значајног трага у српској монументалној архитектури 14. века. Али, Бањска је својим фасадама од камена у три боје остала непоновљиви подвиг градитељске имагинације. Спој јединственог колорита и меког, топлог рељефа рашке традиције, давао је бањским фасадама свечани изглед, по којем би им могле бити равне само тосканске фасаде сијенске катедрале.

manastir-Banjska5

Најзначајнији део бањског скулптуралног украса, фигура Богородице са малим Христом, налази се данас у манастиру Соколица, због чега се често и назива „Богородица Соколичка“. Према усменом предању, тамо су је, пре више од пет векова, као светињу, пренели монаси бежећи од Турака. Скулптуру је 1920. године открио у соколичкој цркви песник Растко Петровић, посветивши јој затим песму „Света сељанка на Косову“.

Стилским одликама бањска скулптура ближа је сопственој него студеничкој епохи, пошто својим позно-ромаснким облицима следи законитости рашко-приморског начина изражавања. Одликује се лепотом цртежа, богатством стварних и фантастичних мотива и племенитошћу њихове обраде. Писци познијих родослова и летописа славили су као право чудо лепоте и зидно сликарство Бањске. Данашњи остаци тешко могу да дочарају некадашњу раскош. Сачувало се само неколико ликова у међусобно повезаним медаљонима, на унутрашњој површини западног лука куполе.

manastir-Banjska6Унурашњост цркве Светог СтефанаГлавни понос Бањске било је чувено „бањско злато“, опевано у народној песми и описано у оновременим путописима. Чинили су га танки златни листићи којима је облагана позадина фресака, по узору на манастире Студеницу, Милешеву и Сопоћане. Данас је од тог живописа очувано само неколико избледелих фрагмената.

Манастир Бањска представља непроцењиво културно-историјско и црквено благо српског народа. У његовом окружењу налази се и некадашње бањско лечилиште, тренутно неискоришћени извори лековите воде. У бањском комплексу у селу Бањска, на 540 метара надморске висине постоје два извора температуре 43 и 47°С, а вода која се може користити за пиће и купање, лечи хронична реуматична обољења и неуралгију. Управо ови верски, културни и природни потенцијали на падинама Рогозне, на чијој се узвисини пропињу остаци велелепне градње и узвишене идеје, чине Бањску и једним од највећих туристичких, а тиме и економских потенцијала северног дела Косова и Метохије.

Нажалост, на путу многих војних похода, изложена непрекидном смењивању разарања и обнове све до данас, Бањска својим рушевинама једва може данашњем посматрачу да дочара некадашњи сјај. Поводом обележавања њених седам векова, 2013. године, Влада Републике Србије, преко надлежних министрастава и Канцеларије за Косово и Метохију, у сарадњи са Српском православном црквом, и Републичким заводом за заштиту споменика културе, покренула је нови процес обнове једног од најзначајнијих духовних средишта нашег народа и највећег споменика српске уметности и српске историје.


У овој публикацији коришћени су текстови из књига Марице Шупут „Манастир Бањска“ (Републички завод за заштиту споменика културе, Београд, 1989) и „Манастир Бањска“ (Светигора, Београд-Цетиње, 2011).

obnova

Најаве догађаја